Sedište

Evo me opet. Voz. Reko' ovo mora da se zapiše. Sedim sa nekim čovekom od Novog Sada, u Petrovaradinu ulaze putnici. Između ostalog neka baba se probija kroz vagon. I seda ona kod nas dvojice. Bilo je slobodno mesto do prozora sa sunčane strane. Kaže baba ovom čoveku da se pomakne da ona sedne. Međutim on joj reče da ona, slobodno sedne do prozora. Kako je voz krenuo tako je počelo da joj duva od otvorenog prozora. I bla bla, ustane ona ipak i postane joj jasno. Kako je baba otišla tako se nas dvojica pogledamo i masmešimo se jedan drugom u smislu "al' smo joj smestili".
No naša radost nije bog-zna kolko' trajala. Tu je seo neki brka kome ne smeta ni sunce ni promaja.