Noć

Noć. Tunel. Ima svetla! U kupeu, momak, pre mlad čovek sedi do prozora nasuprot meni. Čita "Seobe". Blago truckanje voza i lagaani nailazak topline. Nešto konstantno pišti. Kao pisak u ušima. On nosi naočare. Sedim na sedištu 81. Crni brojevi na beloj pozadini. Stakla su začuđujuće čista. Voz fino napreduje. On nosi neki sportski sat. Metalni. Neodređeno gleda kroz prozor. Napolju je mrak. Tek po koja sijalica se vidi u daljini. Čuju se ženski glasovi. Iza mene. Polako se udaljavaju. Vidim nekog čoveka u odsjaju. Zeva. Razjapio vilicu. Ima brkove. Momak do mene gricka nokte ili zanoktice. Uzima opet knjigu i pokušava da čita. Izgleda da je pri kraju knjige. Ona je debela. Ima bar petsto strana. Tek sad osećam koliko mi je bilo hladno. Prsti na nogama mi se polako raskravljuju. greška momak nije na kraju knjige nego voli da čita preko reda. Kao i ja. On zeva, a zevam i ja. Malo potom, počeli smo priču. I nismo stali do Inđije gde je on sišao.
Sve u svemu zanimljiv tip. Završio je u Beogradu antropologiju, zatim postdiplomske u... setio sam se u Jerusalimu i sad na nekakvim post-postdiplomskim, u Nju Jorku. Vratio se ovde da vidi kako je. Nije zadovoljan. Žali što se uopšte vraćao, ali ipak mu je drago, kao jedno iskustvo više. Ide na kurs grčkog jezika u Beogradu i da bi tamo prekratio vreme ide na "Fest". I još mnogo priča je ispričano do Inđijegde sad živi.
Tiho je. Noć i dalje traje. Gledam se u ogledalu iznad sedišta. Mislim na Jovanu.
Ustao sam i malo se šetam po kupeu. Sam sam. Opet tunel. Pokušavam da se namestim u polu ležeći položaj a da ne isprljam sedište cipelama. Ne ide.