Trčim

Opet. Trčim. Zakasniću. Valjda neće krenuti na vreme. Preko telefona su mi rekli deset minuta kasni. Bilo bi pravo čudo kad bi krenuo na vreme. I dalje trčim. Ulazim nervozno na stanicu. Prilazim šalteru. Sad se polako nerviram. Šalter-radnica me ek posle nekog vremena konstatovala. Izdaje mi kartu i kaže, da će voz kasniti dvadeset minuta. tad me je prošla nervoza ali se i dalje nerviram. Tih dvadeset minuta može vrlo lako da izraste u četrdeset.
Ljudi čekaju. Pokušavaju da ubiju vreme. Sve više ljudi se okuplja. Valjda neče svi za Beograd.
Mislim na Jovanu. Ona sad verovatno svira. Neko dvoje se ljube.
Stanica se odjednom ispraznila. Ljudi što su bili unutra čekali su gradski bus. Nemam više živaca da čekam na jednom mestu. Noge su mi već utrnule od sedenja na šalteru.
Taman izlazim na peron kad na razglasu objavljuju da voz treba da stigne u stanicu. Što je hladnije to voz više kasni. Od deset minuta naraslo pola sata. Smestio sam se. Na moje veselje odmah je krenuo. Do mene sede dve fensi devojke. Definitivno seljanke.
Sunce. Zubato. Ispred mene sedi ekipa koja se karta. Liče na klošare, samo što su tiši i pristojniji. Za sad. Prošao je kondukter, a prolazi i Petrovaradin. Evo ih Karlovci a evo je i Đukicina kuća.
Fensi riba nasuprot mene stavila je sunčane naočare. Izgleda ko' punoglavac. Kroz prozor, koji nije baš zatvoren, uleće sneg, kad voz krene malo brže. Baš zanimljivo. Sneg pada na mene u vozu.
Inđija. Ona ekipica kartaroša ja sišla u Beški. Gledam kroz prozor. Dalekovodi i ostale bandere sa žicom izgledaju kao paučina ba bledoj pozadini i još bleđoj svetlosti.
Opet pada sneg. Ona fensi devojka nasuprot mene ima minđušu u nosu, odnosno sa strane nosa. Nezaklapaju.
Zemun Polje. Pada sneg. I unutra i napolju. Neka dečica igraju fudbal po ovom kijametu. UUUUVVAAAOUUU