Opet voz

Opet voz, opet noć, opet jesen.
Sedim sam. Kupe je u mraku, svetlo je u hodniku... i još nešto... ili neko.
Voz mili ka stanici... Nova Pazova. Napokon je taj neko, ili nešto, izašao.
Hladnoća mi se polako uvlači kroz nozdrve i prste na nogama. Ova vožnja košta 100din. Grejanje naravno počinje sa prvim snegom...
Taj neko je non stop stajao u hodniku i iščekivao nešto ili nekog. Bio sam ga pogledao u oči i video sam kao neki poziv... tugu, strah, težinu. Čovek kad je uznemiren ne ume da misli racionalno, nego strah misli umesto njega. Bojim se da sam prekasno zakopćao jaknu.
12:13 Inđija, 4 devojke mašu ka vozu.
Lišće sa drveća, koje baca senku po vozu, priča koliko je usamljeno i koliko mu nedostaju deca.
Ah kako je život prolazan... a mi maštamo o kolima.
Za malo da propustim Bešku 12:26
Tako dugo je prošlo od onog momka u vozu koji je čitao "Seobe"...
Pitam se kad bi vozaču davao ritam, kao kad su ritmom doboša terali robove na veslanje, išao brže ili sporije od tempa ritma?
Voz toliko gnjavi da sam počeo da pišem nebuloze ne bi li si prekratio vožnju.
12:31 i Karlovački Vinogradi. A ne to su bili Čortanovci ha ha i tunel gde se Tupa trkao sa vozom.