Opet noć

Opet noć. Još jedan rastanak tako mi to teško pada. Uf. Ne umem da se naviknem na odlaske. Uf Uf.
Vagon je poluprazan. Seo sam na četiri mesta. Odnosno šest, pošto su i ona preko puta bila prazna. Ubrzo sam se i premestio. Duvalo mi je. Uzeo sam malo da škljocam unaokolo. Preko puta mene sedi jedna baba. Ukrštala je reči, a sad čita nešto iz tog časopisa. Sve je mirno i usnulo. Baba je sva u crnom. Ima kesten smeđu ofarbanu i izgorelu kosu vezanu u rep. Nosi naočare. Zakopčana je do grla, a crnu torbu ne ispušta iz naručja.
Kondukter je napokon odlučio da pregleda karte. Baba nije no odvojila pogled od časopisa. S lica ne skida izbečen izraz, kao da se nečemu stalno čudi. Pije vodu. Zatvara flašicu i vraća je na mesto.
Baba spava. A ja sanjam... Jovanu.