Val vreline

Kako sam ušao u vagon, tako me je zapahnuo val vreline. Da ne poveruje čovek. Sedim sa jednom gospođom. Sluša muziku preko mobilnog. Kako je vadila legitimaciju iz torbe, tako joj je ispala kartica sa Bogorodicom. Podigao sam je. Zahvalila mi se.
I dalje sne mogu da veerujem koliko je toplo. Osećam se kao u sred leta na asfaltu u hladu. Kao da gorim iznutra. Ona pokušava da otvori prozor. Ne ide.
Gledam Dunav. Baš je narastao. I baš je plav. Muzika sa diskmena me rashlađuje. Čekam da se nešto desi da bih mogao o tome da pišem.
Ko čeka dočeka. Krenem ja da otvaram prozor, opet ne ide odem do ljudi ispred. Zamolim da otvore. Ne ide. Blago se iznerviram. A ova gospođa do mene mi kaže da prvi i zadnji vagon ne greju. I ja ni pet ni šest, zahvalim se, i odem u poslednji vagon. Dođem tamo, a tamo svežina, super! Odaberem jedno mesto nasuprot neke devojke koja ima prugasto šarene hulahopke. No tu sam sedeo samo do Beške, gde sam se premestio na potpuno prazna četiri mesta. Između ostalog ovde imam jako lep pogled kroz prozor. A da, nije sve savršeno, nalazim se u pušačkom delu vagona.